Milica Gligorić, rođena je 1983. godine u Šapcu. Živi i radi u Šapcu. Diplomirala je na Pravnom fakultetu u Beogradu i položila je sudsko advokatski ispit. Pisanjem počinje da se bavi iz ljubavi prema knjiže-vnosti i potrebom da izrazi unu-trašnje bure iz sopstvene prošlo-sti i sadašnjosti. Nakon knjiga ,,Bela vrana’’ i ,,Sestre’’, ,,Iskupljenje’’ je njena treća knjiga. Prva knjiga "Bela vrana", našla se u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za knjigu godine. 

,,Iskupljenje''

 

Raj i Pakao nisu ni gore, ni dole, nego u srcu čoveka

 

 

Delo koje je pred Vama, otvara mnoge teme i podseća nas na mnoštvo ljudskih poriva, koje uporno pokušavamo da prikrijemo. Međutim, ti porivi, uporno kroz nas, naše misli i ponašanje isplivavaju, ponekad tiho, a ponekad i u snažnim naletima, poput udara Cunamija koji ruši sve pred sobom.

Ubilački bes, zloba, i stranputica ljudske duše, uprkos divnom pakovanju u šuškavi i šareni celofan, ipak ostaju sve to, jer kada se omot ukloni i sve maske padnu u ponor, iz duše konačno izbije ono iskonsko zlo, esencija zla. Uzalud mislimo da smo mu pobegli jer ono nas poput besnog psa sustiže i proganja, grizući nam pete, puštajući krv i podsećajući nas tom tupom grmljavinom boli, da smo još uvek živi, okovani u ovom svetu kog zovu život, a istovremeno zarobljeni u svom ličnom paklu koji smo skrojili za sebe same.

Rat nikada ne prestaje i ne nestaje pre nego što nestanu misli o njemu, dok god ga neko pamti. Traume ostaju, jer su večne. Oni koji ostanu živi, često postanu njegovi taoci i po drugi put žrtve, jer je on svojim zlom utro put novom zlu koje je rođeno preživljavanjem žrtve. Novo zlo, habro korača, okuraženo i ojačano svakim novim udisajem vazduha nekadašnje žrtve, a sadašnjeg egzekutora.

Spletom nesrećnih okolnosti, jedan dečak, siroče, koje je u ratu izgubilo roditelje i gledalo smrti u oči, umesto da pobegne u život, novim rođenjem u novoj porodici u kući potpukovnika Alekse, bira za svoju životnu saputnicu upravo smrt, koja će ga na putu uspeha i životnih padova stalno pratiti, izvlačeći iz njega ono najgore i bojiti crnilom noći svaki njegov pogled i dah.

Poput lika iz romana ,,Zločin i kazna’’, Raskolnikova, Miličin glavni junak Ivan, kinjen, omalovažavan i prebijan, postaje hladan i proračunat, čovek za kog’ ne važe zakoni ni moralne norme, te oni koji ga otkriju ili postoji ikakva mogućnost za takav ishod, postaju njegove žrtve.

Ivan, dete poslednjeg rata, za svoje psihopatsko i soci-opatsko delovanje ne pokazuje empatiju ni sažaljenje prema svojim žrtvama, niti bilo kakav osećaj krivice za svoje krvave pirove.

Za razliku od Rasolnikova, za Ivana ne postoje moralne dileme:

,,Hoće li zločin vrijedeti moralne implikacije ili poznata kazna za takav čin? Hoće li se suprotstaviti samoj ideji da živi sam dobar život?’’

Ivan zna da će koračati preko leševa, kako bi utro svoj put u ostvarivanju svojih ciljeva i želja, uvlačeći u trasu tog istog puta i svog najbližeg prijatelja, a kasnije i kuma Predraga.

Neizmerna dobrota i ljubav upućena prijatelju Predragu i svojim posvojenim sinovima nije dovoljna da izbriše prokletstvo za živote koje je oduzeo, jer ga u kasnijim godinama za svaki pozitivno napravljen korak život uporno vraća bar tri koraka unazad, pokazujući mu na taj način da je ,,iskupljenje’’ za njega grešnika, bar u ovom životu nemoguće.  

 

S.K.Belov