Srđan Filipović, objavljivanjem  prve knjige, ne iznjašnjava se kao pisac dok to ne potvrdi profesorka srpskog jezika iz srednje škole ili dok ne objavi tri pisana dela.

S.F. je rođen u Beogradu 1975. godine. Poznat je policiji samo kada ga zaustavi saobraćajna policija radi rutinske kontrole. U njegovom dosijeu stoji ozbiljno delo jednog nepropisnog parkiranja od pre pet godina. 

Lutajući kroz razne kreativne oblike umetnosti, spisateljsku stranu otkrio je pre dve godine i sada je pisana reč na prvom mestu.

Više o njemu u knjizi koja sledi.

Čuvajte se autora. On je pisao ovo u trećem licu.

,,KOREN ZLA''

KOREN ZLA

            Prozni prvenac Srđana Filipovića, novela `Koren zla`, rađana je, već na prvi pogled uočljivo, stvaralačkim zanosom piščeve radosti, jednostavnosti kazivanja i iskrenosti u promišljanju i osmišljavanju čina pisanja. Rađana je s radošću, kako zbog rađanja proznog prvenca, tako i zbog samog čina pisanja.  Verovatno je ipak bio u pravu Niče kada je pisao da je umetnost, u konkretnom slučaju umeće pisanja, najviši i ujedno pravi zadatak čovekovog života. Nikome ne pada na um da kaže kako želi da umre dok obavlja knjigovodstvene poslove. Kada se toga lati superiorni um i superiorni duh kakav nam se javlja pod imenima mnogih književnih velikana, onda je to mnogo više i mnogo dublje. A kada se toga lati mladi, talentovani i intuitivni početnik, onda je to za veliku pohvalu. To je staza spoznaje umeća pisanja i kreativnog adrenalina kojom je zakoračio mladi autor `Korena zla`.

Radnja priče događa se u vešto vođenom vremenskom okviru od 70 godina,  na tlu SAD –ea. Započinje vremenom prohibicije dvadesetih godina 20-tog veka a završava u  savremenom vremenu. Izabrani geografski prostor radnje  -  američki, shodno tome sa američkim imenima likova, upućuju čitaoca na američko tlo kao lako prijemčivo tlo klice zla.

Motor naracije koji motiviše postupke junaka je greh predaka. Greh predaka uništava prirodnu ravnotežu potomaka. Dok čitamo ovu slojevitu priču sa zanimljivim događajima i duhovitim obrtima,  pitamo se  da li `arhivirani` gresi naših predaka, nečasne radnje kroz generacije,  ostavljaju posledice na životnu sreću, zdravlje i dobrobit potomaka? Da li su gresi predaka uzrok naših sadašnjih psihičkih i telesnih problema, važi li onaj često izgovaran citat `oci jeli kiselo grožđe, a unucima trnu zubi`?  Ako je čovek glavna arena borbe dobrog i zla, što nam autor vešto provlači kroz celu priču držeći nam pažnju do samog kraja, šta nam to pomaže da suzbijemo zlo u sebi a podstaknemo dobro? To je ta večna borba tame i svetlosti koja intrigira i inspiriše svakog od nas.

Čitajući ovu priču sa neobičnim događajima, slučajnim ili uslučajenim događanjima, koji se za razliku od bajke dešavaju pod uzročno-posledičnim okolnostima, prepoznajemo u njoj uspešan spoj realističkog pripovedanja i detektivske proze, zasnovane na parapsihološkim fenomenima poput komunikacije sa duhovima. Dva duha ubijenih u prošlosti, zarobljena u astralu, izgubljenom sivom svetu kome zapravo ne pripadaju, sa željom prenošenja poruke voljenima ili nevoljenima na ovom svetu, javljaju se u priči kao tajna obasjana mesečinom, pojačavjući uverenje čitaocu da se noću događaju čuda i čekaju da budu otkrivena. Pojačavaju uverenje u besmrtnost duše. Tako autor uvećava napetost radnje, istovremeno bacajući čitaoca na teren zapleta detektivske proze. Glavni junak  priče, Mark Dejvis, poput slaganja slagalice, logično, uverljivo, uvek iznenađujuće, zahvaljujući vlastitoj hrabrosti, snalažljivosti, domišljatosti,  rasvetljava zločin, ali i sam upada u njega, sopstvenim osećajem pravičnosti razdvajajući dobro od zlog.

Za razdvajanje dobra od zla, uvek je ključna ljubav. Tako i ova proza, mestimično protkana seksom, ali domina-ntno obeležena nežnim odnosom rađanja iskrene ljubavi likova Marka i Done, nagoni čitaoca na razmišljanje, podstičući um da `radi` na otkrivanju rešenja. Rešenja koje je uvek na strani ljubavi i `korena zla` koji će biti iskorenjen. Koren zla biće iskorenjen a prirodna ravnoteža ljudskih bića u stvarnom svetu vraćena.  Ljubav i pravičnost je put. Ljubav koja hrli ka ljubavi. Pokajanje će biti vaskrsenje. I radovanje. Ono je vraćanje uma i vraćanje umu. Nije se lako pokajati, odreći zlobe , ružnog u sebi, mržnje, pakosti, kriminala, ili, kako to kaže autor `vratiti đavola u pakao`. Ali kada se to učini, mi smo vaskrsli i novi ljudi. Na strani Svetlosti koja uvek pobeđuje tamu – ubedljivo nam poručuje autor `Korena zla`.

Dragoslava Goga Koprivica